1 Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.
2 Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?
3 И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.
4 Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.
5 Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.
6 Јер је довољно таквоме кар овај од многих.
7 Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.
8 Зато вас молим, утврдите к њему љубав.
9 Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.
10 А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,
11 да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.
12 А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,
13 не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.
14 Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.
15 Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:
16 Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?
17 Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.