1 О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни!
2 О, да ми је у пустињи станак путнички!
3 И запињу језик свој као лук да лажу,
4 Чувајте се сваки пријатеља свог
5 И сваки вара пријатеља свог
6 Стан ти је усред преваре;
7 Зато овако говори Господ над војскама:
8 Језик им је стрела смртна,
9 Зато ли их нећу походити? Говори Господ;
10 За овим горама ударићу у плач и у ридање,
11 И обратићу Јерусалим у гомилу,
12 Ко је мудар да би разумео? И коме говорише уста Господња, да би објавио зашто земља пропаде и изгоре као пустиња да нико не пролази?
13 Јер Господ рече: Што оставише закон мој, који метнух пред њих, и не слушаше глас мој и не ходише за њим,
14 него ходише за мислима срца свог и за Валима, чему их научише оци њихови,
15 за то овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: Ево ја ћу нахранити тај народ пеленом и напојићу их жучи.
16 И расејаћу их међу народе, којих не познаваше ни они ни оци њихови; и пуштаћу за њима мач докле их не истребим.
17 Овако вели Господ над војскама:
18 И нека брже наричу за нама,
19 Јер се гласно ридање чу од Сиона:
20 Зато, жене, чујте реч Господњу
21 Јер се попе смрт на прозоре наше
22 Реци: Овако говори Господ:
23 Овако вели Господ: Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снагом својом, ни богати да се не хвали богатством својим.
24 Него ко се хвали, нека се хвали тим што разуме и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ.
25 Ето, иду дани, вели Господ, кад ћу походити све, обрезане и необрезане,
26 Мисирце и Јудејце и Едомце и синове Амонове и Моавце и све који се с краја стрижу, који живе у пустињи; јер су сви ти народи необрезани, и сав је дом Израиљев необрезаног срца.