1 Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?
2 А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту;
3 само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.
4 А змија рече жени: Нећете ви умрети;
5 него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.
6 И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.
7 Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.
8 И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.
9 А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си?
10 А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.
11 А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?
12 А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
13 А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох.
14 Тада рече Господ Бог змији:
15 И још мећем непријатељство између тебе и жене
16 А жени рече:
17 Па онда рече Адаму:
18 Трње и коров ће ти рађати,
19 Са знојем лица свог јешћеш хлеб,
20 И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима.
21 И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.
22 И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи.
23 И Господ Бог изагна га из врта едемског да ради земљу, од које би узет;
24 и изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.