1 Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?
2 A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;
3 samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
4 A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;
5 nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.
6 I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.
7 Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače.
8 I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.
9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?
10 A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
11 A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?
12 A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.
13 A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.
14 Tada reče Gospod Bog zmiji:
15 I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene
16 A ženi reče:
17 Pa onda reče Adamu:
18 Trnje i korov će ti rađati,
19 Sa znojem lica svog ješćeš hleb,
20 I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.
21 I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.
22 I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.
23 I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;
24 i izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.