1 Reči propovednika, sina Davidovog cara u Jerusalimu.
2 Taština nad taštinama, veli propovednik,
3 Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog,
4 Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi,
5 Sunce izlazi i zalazi,
6 Vetar ide na jug i obrće se,
7 Sve reke teku u more, i more se ne prepunja;
8 Sve je mučno, da čovek ne može iskazati;
9 Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti,
10 Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo?
11 Ne pominje se šta je pre bilo;
12 Ja propovednik bejah car nad Izrailjem u Jerusalimu.
13 I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega.
14 Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu.
15 Šta je krivo ne može se ispraviti,
16 Ja rekoh u srcu svom govoreći: Evo, ja postah velik, i pretekoh mudrošću sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja.
17 I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu.
18 Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige,